Да имам јахту (да на њој пловим), рекао је, тебе бих повео! Насмешила се (он то није могао да види) и срце јој је заиграло (он то није могао да осети). Није јој било јасно зашто баш јахта (иако је метафора и није на њој поента), кад она не чезне за гламуром. Пошла би са њим и на бициклу (постоји опасност, додуше, да би превозно средство услед тога изгубило равнотежу), и пешке, и гола и боса, по трњу... на крај света и у црну земљу.

Отвориш очи, провириш кроз прозор, и видиш... киша лије... Куда побећи? Натраг у кревет?! Али, авај, о шта да се ослониш, чиме да се заклониш?! Какви јастуци, и од најмекшег перја, какви покривачи! Шта је то наспрам нечијег топлог рамена, и руку што грлећи те од све туге бране?! Како да верујем да ће сунце опет да изађе? Кад нема тих очију што бране да тону моје (од папира) лађе!

Ноћ... или нож?! Како се сурово у срце што чезне зарива! Затворила сам чврсто прозоре, нећу да слушам те птице: оне вазда о љубави зборе!

Врела ноћ ме нагони да сањам, гони ме далеко... где као и ја не може да спава јер ме сања - неко...

Ноћ. Једна од оних мирисних и нестварних, у које могу све учинити. Чак и да те измислим.

Нема никога на кога бих се ноћас ослонила.

Сви су већ безбрижни у нечијем наручју, срцу или у мислима.

Нема тога што нису кадре учинити.

А ипак, то су руке које никад нису миловале.

Једно сунце над нама сија. Не можеш бити далеко.

Од чежње за твојим прстима моја коса сад до земље сеже. Ливаде пред тобом цветају и ниче дрвеће, преко кога се песма моја разлеже. Зар све то није довољно да се појавиш?

Ноћ посута звездама, колачи посути ванилом, срце испуњено чежњом... Мора и тебе бити.

Ако је пролеће и ако је сунце, мора и тебе да буде. Иначе, чему све?

Тако си мало, срце. Мало, а похлепно, ничим да се испуниш.

Ветрови, траве, облаци, птице... и опет има места.

Кога чекаш? Зар би Он заиста могао да затисне ту огромну празнину?

Volim tvoje ruke što čupaju drveće i pomiču stenje, da okrate put kojim ću ja doći. Volim tvoje oči u mene uprte, iako me nikad video nisi.

Јесен... А немам коме да кажем.

Јесен... Пружам руке да с неким поделим страх... од самоће, од старости...

Ничији се прсти не отварају за ме. Као да су сви већ нашли друге руке.

Све је обележено тобом јер те нема, 
занос и сета по теби бивају.

Зар баш никога, Свемоћни, да створиш мени налик?

Мај, а мени хладно. Чезнем за ватром што пуцкета. Пролеће, а мени хладно. Нема то везе са џемперима. Ништа није кадро да се носи са самоћом.

О, како можеш мирно да спаваш док на ветру стојим, ти коме ни имена не знам?

О, зар те нимало не растужи моја туга што ниједан од оних што путевима ка мени иду ниси ти?

Кад лију кише, нема места где се можеш сакрити. Осим ако, можда, имаш нечију руку.

Данас би требало да је двадесет девети фебруар. Дан у који се рађају ретко лепи, паметни, духовити и занимљиви људи. У њихову част покренут је овај блог. Благо (и хвала) мајци што је таквим примерком овај свет обогатила! Вама ништа није јасно, али није вам ни упућено. :)