Од ничега ствараш, рекао је. /Прекор ли је или хвала Створенога?/
Да, то ме и плаши, јер не можеш досегнути оног којег сањам.

Још јуче сам била спремна за тебе руку у ватру да ставим. Данас већ размишљам о степену опекотина. /И носим јекодерм уза се./

Још јуче сам била спремна за тебе руку у ватру да ставим. Данас већ размишљам о степену опекотина.

Ниси ти крив што сам те измислила. И што сам одабрала да измислим баш тебе. Не рањаваш ме ти (што ниси оно чега нема); ја твојим рукама држим нож којим ме у срце убадаш.

Не каже љубав: воли ме да бих те волела.
Љубав каже: волим те, а ти како хоћеш.

Не воли ме, срцу глава рече.
Ко да река може да не тече...

У колиби трошној кад би живео, ја бих у њу као у раскошан дворац ступила.

Недостајеш ми...

Највише ми недостајеш кад замирише на снег и Нову годину. Кад улицом промичу загрљени и насмејани, а ја се њиховој срећи уклањам с пута.
Највише ми недостајеш кад замирише на зиму иако је још јесен...
Да заложимо ватру. Да се увијемо у ћебенце и једно уз друго шћућуримо. Да нам се руке и ноге под ћебетом преплету. Да ставим главу на твоје груди и нежно ти мазим врат. Да пијемо топлу чоколаду (која ће се можда, ако се врпољимо, и пролити, онако како смо некад маштали). Да се додирујемо носевима и ћутке гледамо дуго и речито. Да једно другом грејемо дланове и промрзле табане  у приглавцима (моји ће бити зелени; лоша циркулација, срећом, није нам једино заједничко).

Махнити ветар да се не чује од твога шаптања. Да не буде битно ни јуче ни данас ни сутра. Само тренутак који је од вечности вреднији. Недостајеш ми...

Најјача је љубав кад се о њој сања; обистињена - немерљиво је мања.

Јесен је... Ко нема неког да га загрли, под јорган додаје ћебе. 

Јесен је... ноге ми хладне, а и срце ми зебе.

Нема те даљине коју срце очас посла не премости.

И липа нашла да цвета у граду којим Он не шета!
Тај тиранин цветнога грања његове кораке тера ме да сањам...

Да у моме сну зачет ниси био, што би ме се и тицао ти? И да ти о мени вазда ниси снио, зар бисмо се икад и сусрели ми?