У колиби трошној кад би живео, ја бих у њу као у раскошан дворац ступила.

Недостајеш ми...

Највише ми недостајеш кад замирише на снег и Нову годину. Кад улицом промичу загрљени и насмејани, а ја се њиховој срећи уклањам с пута.
Највише ми недостајеш кад замирише на зиму иако је још јесен...
Да заложимо ватру. Да се увијемо у ћебенце и једно уз друго шћућуримо. Да нам се руке и ноге под ћебетом преплету. Да ставим главу на твоје груди и нежно ти мазим врат. Да пијемо топлу чоколаду (која ће се можда, ако се врпољимо, и пролити, онако како смо некад маштали). Да се додирујемо носевима и ћутке гледамо дуго и речито. Да једно другом грејемо дланове и промрзле табане  у приглавцима (моји ће бити зелени; лоша циркулација, срећом, није нам једино заједничко).

Махнити ветар да се не чује од твога шаптања. Да не буде битно ни јуче ни данас ни сутра. Само тренутак који је од вечности вреднији. Недостајеш ми...